Realnost je simptom ideologije na vlasti

 Piše: Zlatko Paković

 29. decembar 2017. 17:00

Jednostavno rečeno, postoje društva koja napreduju i društva koja nazaduju, kao što postoje napredne, nadahnjujuće i nazadne, deprimirajuće ideologije.

Ovaj uticaj ideologija lako je vidljiv i na primerima književnog stvaralaštva. Krleža je izuzetno talentovan pisac, a humanistički, (tada proskribovani) komunistički nazori, njegov su talenat podigli na kvadrat. Crnjanski je, takođe, izuzetno talentovan pisac, ali je njegov talenat bio u škripcu kad je podlegao retrogradnoj, fašističkoj ideologiji; no, kad je pisao buntovno, antiklerikalno i antirojalistički, kao mladi anarhista, pisao je genijalno. Njegov “Dnevnik o Čarnojeviću”, kao i ciklus “Vidovdanske pesme”, najviši su domet evropske lirike svog vremena, svojevrsni protoegzistencijalizam.

A evo i “inostranog” primera! Peter Handke, književnik vanserijski, piše li u odbranu Miloševićevog režima, stil mu postaje sličan kičerskoj normi Mirjane Marković. Dovoljno je za to uporediti briljantni “Golmanov strah od penala” i pismo iz zatvora, u kojem posećuje direktora RTS-a, Bratoljuba Milanovića.

Naravno, nema te ideologije koja će nadomestiti pomanjkanje talenta, ali, ideologija može inspirisati, a može, što češće i čini, da likvidira talenat. Tako je i sa društvima. Ima ih obnadeždenih i beznadežnih.

Osvrnemo li se oko sebe i bacimo li pogled na društvo u kojem živimo i njemu okolna, susedna društva, šta primećujemo?

Pogled ne doseže daleko. Horizonta nema na vidiku u tom vidokrugu. U Srbiji i iz Srbije gledano prema delovima Bosne i Hercegovine u kojima danas pretežno žive Srbi, pogled povezuje niz spomenika Draži Mihailoviću, nacističkom kolaborantu, sve tamo do Gackog, nedaleko od granice sa Hrvatskom. U Hrvatskoj, pogled ne možemo da odvojimo od onog svečanog spomenika, s ponosom podignutog nadomak ustaškom logoru smrti u Jasenovcu, spomenika nacističkom pokliču, onom zlokobnom: “Za dom spremni!” U BiH, tamo gde pretežno žive Bošnjaci, nema više onih škola sa imenima Ive Lole Ribara i Ivana Gorana Kovačića. Njih smenjuju nazivi prema orijentalnim imenima ustaških intelektualaca poput Mustafe Busuladžića…

Na prvi pogled, izgleda da u svim ovim krajevima vlada harmonija: svi su usaglašeni u odbacivanju ne samo revolucionarne, komunističke zajedničke prošlosti i jugoslovenstva, nego i antifašizma. No, u tom saglasju novi nacionalni heroji, te stare ustaše i stari četnici, nekadašnji Hitlerovi saveznici, neprijatelji su jedni drugima. Njihovim imenima se pridružuju, u tim nacionalpanteonima, i imena ratnih zlikovaca iz devedesetih godina prošlog veka, mrtvih i živih: za Bošnjake, to su oni koji su činili zločine nad nevinim Srbima i Hrvatima; za Srbe – oni koji su činili zločine nad nevinim Bošnjacima i Hrvatima; za Hrvate – oni koji su činili zločine nad nevinim Bošnjacima i Srbima.

Od Srba, Bošnjaka i Hrvata, ne može se više videti čovek. Subjekti političkog života na Balkanu isključivo su nacionalnoverske zajednice, uprkos deklarativnom zalaganju političke vlastele za građansko društvo. Verskonacionalne zajednice, ujedno, predstavljaju i subjekte društvenog života. Građanin, zapravo, nigde nije suveren.

Ideologija nacionalnoverskih subjekata jeste nacionalistička i religijska, dakle, fundamentalistička; stoga je stanje fakata u privredi i kulturi takvo kakvo jeste jer ga određuju okviri koji su separatistički, ekskluzivistički – treba zadovoljiti plemenske, nacionalne prohteve i prastare verske dogme, koje su u sukobu sa autonomnom logikom kulturnog stvaralaštva i slobodne trgovine.

U kojoj meri ideologija utiče na pokretanje društva s mrtve tačke najbolje pokazuje suprotnost odnosa prema ratnim zločinima nad civilnim stanovništvom u Drugom svetskom ratu i odnosa prema ratnim zločinima nad civilima u ratovima devedesetih godina prošlog veka. Knjigu, potresnu i, istovremeno, nadahnjujuću, kakvu je o užasnim zverstvima u logoru Jasenovac, napisao Ćamil Sijarić, pod naslovom “Oslobođeni Jasenovac”, danas je nemoguće napisati, na primer, o zločinu u Srebrenici. Zašto?

Zato što je Sijarić na zločine gledao iz perspektive nadolazećeg vremena u čijoj pripremi radi sa svojim drugaricama i drugovima, verujući da će izgraditi jedno humano društvo u kojem će takvi zločini poput Jasenovca biti onemogućeni, a posle Srebrenice, s obzirom na to da nema javnog jugoslovenskog, makar bosanskohercegovačkog, konsenzusa oko toga ko su krvnici, ratni zločinci, ne može se govoriti o novom, drukčijem društvu od onog koje je iznedrilo upravo krvave sukobe i zločine, među kojima i genocid u Srebrenici.

Osim toga, jugoslovenska leva ideologija na vlasti mogla je od stratišta na kojima su nevini stradali da stvori modernističke memorijalne centre, koji na zločin podsećaju u duhu pobede, duhu trijumfa, etičkog i estetskog, nad zločinom, a Srebrenica i ostala stratišta iz ratova od pre dvadeset i pet godina, i danas su živo groblje.