Dossier: Milana Tegeltija protiv Predsjednika VSTV-a
Vjerovatno i ne bi trebalo reagovati na jednu u osnovi propagandističku, politikantsku novinsku paskvilu, da autor nije potpisan sa časnom atribucijom „predsjednik Visokog sudskog i tužilačkog savjeta BiH“, Milan Tegeltija. A riječ je o tekstu “Agresivna pseudograđanizacija negira građanska prava”, Glas srpske, 12.X 2019, (vidjeti u nastavku reagovanja Kruga 99).
Jer, odavno nije napisan konfuzniji tekst o jednoj tako važnoj temi za sve građane Bosne i Hercegovine. I još više, čitljive namjere da se zbuni javnost i zamuti pristup određenju državotvorne, bosanske nacije! Bolje rečeno, da se nastavi zbunjivanje koje traje cijelo 20. i nastavlja u 21.-om stoljeću samo na predmetu teritorijalnih aspiracija BiH susjeda! Naravno, ne i istim aršinom prema suverenoj srpskoj, hrvatskoj, crnogorskoj, francuskoj ili američkoj nacionalnoj državi. Naprotiv, naracija o naciji kao političkoj zajednici građana, državljana Srbije i Hrvatske, država dakle, mimikrijski se u slučaju BiH hoće pretočiti u konstrukt suverenih bh etnonacija čime se odbacuje činom prijema u Ujedinjene nacije internacionalno priznati suverenitet Republike/Države BiH i legitimiziraju hegemonijska „prava“ susjednih država. BiH je žrtva naizgled jezičke konfuzije u određenju pojma nacije, nimalo slučajne konfuzije koja se svjesno i generira i konstruiše. Ironično, pojam „nacionalni planovi“, ANP na primjer ili Ujedinjene nacije, može se koristiti u dokumentima koji odražavaju standarde inostranih naručilaca, ali ne i u političkoj i pravnoj konverzaciji vlastitog državnog određenja i pravnog poretka. Sugerirati etničku raznolikost BiH kao svjetskog unikuma naprosto je svjesna obmana naspram činjenice da ne postoji skoro niti jedna nacionalna država, izuzev Sjeverne Koreje, koja nema istu ili još veću etničku raznolikost – od Kine do SAD.
U aktualnim raspravama o bosanskoj naciji (skraćeno od bosanskohercegovačka nacija) nigdje se ne tvrdi da je ethnos suprotstavljen građanstvu, kako podmeće Tegeltija. Ono što treba izvući na površinu i predočiti javnosti pokazuje nam da se, ustvari, radi o tome da zastarjela devetnaestovjekovna etnopolitika osporava i planski onemogućava da bosanski demos živi slobodno i neovisno od hegemonijskih projekata velikosrpske i velikohrvatske politike. Dakle, radi se o zahtjevu i nužnosti demontiranja etnopolitike i biopolitike, vođenih ideološkim i religijskim konstrukcijama užasa, koje manipuliraju i raspolažu bosanskim građanima, državljanima Bosne i Hercegovine, kao s predmetima pervertiranih političkih konspiracija od 19. stoljeća.
Pojam “konstituitivni narod” je osnov i srce te nakaradne jezičke prakse i politike u BiH i prema Bosni i Hercegovini danas. U demokratskom uređenju na postoji konstrukcija “konstitutivni narodi” – to ne postoji kao ustavna misao jer građanski poredak osmišljava pravo i slobode čovjeka bez obzira ko je i kako se identitetno definira. Posebno je važno podsjetiti da Bosna nije “konstituirana” voljom naroda. Ona je starija od njezinih naroda, jer je etničko-religijski identitet konstruiran u jednom povijesnom času postojanja Bosne. I etnicitet i nacija su povijesno-kulturne i povijesno-političke konstrukcije ljudskih grupa. Stari srednjevjekovni bosanski narod nazivao se Bošnjani, od 15. stoljeća do 20. stoljeća Bošnjaci, a od kraja 19. do danas se čuju imena Bošnjaci, Hrvati i Srbi na njezinom tlu.
U demokratskom poretku se može govoriti o ravnopravnosti građana. Dakle, akcenat je na riječi ravopravnost građana ili državljana Bosne! Koncept i konstrukt “konstitutivnosti” suštinski negira suverenitet države (Republike) Bosne i Hercegovine i pokušava nas navesti na pogrešnu predstavu da su, navodno, etničke grupe na tlu Bosne i Hercegovine, suverene! To nije istina. U današnjem političkom ambijentu Evrope i svijeta, naime, samo je nacija-država suverena (svi građani te države) – a ne “pleme” ili neka etnička grupa. Zato je neophodo radi budućnosti Bosne, razvijati svijest o građanskom političkom sistemu koji dezavuira kolektivističku ideologiju i populistički pristup politikama identiteta. Sasvim je jasno da “etnička konstitutivnost” negira suverenitet države Bosne i Hercegovine i dovodi je u polje kontinuiranog etničkog konflikta oko teritorija.
Tegeltija navodi javnost na pogrešeno razumijevanje kada tvrdi da je Bosna “etnički i strukturno složena država sastavljena od dva entiteta (strukturna složenost) i tri konstitutivna naroda i ostalih (etnička složenost)”. Prije svega, Država Bosna i Hercegovina, koja nastavlja pravni kontinuitet Republike Bosne i Hercegovine, nije složena država. Ona je i dalje prosta visokodecentralizirana država. Ona, također, nije “sastavljena” od “tri konstitutivna naroda”. Naprotiv, ona se sastoji od Bošnjaka, Hrvata, Srba, Jevreja, Crnogoraca, Albanaca i drugih koji žive u njoj. Oni su građani BiH, dakle, njezini konstituenti.
Insistiranje na izmišljenoj sintagmi “konstituitvnost naroda” u etnopolitici podrazumijeva da u Bosni svaki narod ima svoju etnoteritoriju (homogenu, “čistu” od drugih) na kojoj on vlada i “ima suverenitet”, a ne internacionalo priznata država. Dake, pozadina priče o “konstitutivnosti naroda” jeste, ustvari, priča o teritoriji i gruntu Države Bosne i Hercegovine. Suština te priče se pokazuje u pokušaju da se teritorija svede na “vlasništvo etničko-religijske grupe” koja će s njom raspolagati po svojoj volji i neovisno od države. Ta opasna podvala nas navodi da prihvatimo kako postoje bošnjačke, hrvatske i srpske teritorije na tlu države Bosne i Hercegovine. Tako “etnička konstitutivnost“ hoće skriti činjenicu da su svi građani Bosne ravnopravni i slobodni na svakom dijelu njezine teritorije!
Tegeltijin pristup određenju bosanske nacije i bosanskog građanstva namjerno banalizira građanina, minorizira ga kao neku pravnu marginaliju, ali zato preferira “konstitutivni narod” i kolektivistički duh u politici. On građanstvo i pravo izvodi iz kolektiviteta naroda do apsurda– narod daje smisao pojmu “građanstvo” i pojmu “pravo”. To je osnov svake kolektivističke politike pa i etnopolitike. Ponovo treba podsjetiti da narod i građanin nisu suprotstavljeni pojmovi, već je riječ o liberalno-demokrtskoj i etnopolitičkoj konfrontaciji državljansko-građanske i etnonacije. U današnjoj Evropi uvijek je pravno-politički naglašena primarnost građanina (pojedinca, konkretnog čovjeka) pred narodom ili kolektivom. Agresivna, primitivna etnopolitka na Balknau to ne priznaje i još uz sebe veže religijske institucije kako bi svojoj ideologiji “naroda” (etničke grupe) dala oreol svetosti i božanske providnosti.
Cjelokupna pripovijest o “konstitutivnosti naroda” u interpertaciji etnopolitike i njezinih zagovornika otišla je u pogrešnom smjeru i sakrila od građanina pojam ravnopravnosti, ljudskih prava i državnog suvereniteta. Ona podvaljuje naraciju o “suverenoj etničkoj grupi” ili suverenom narodu naspram suvereniteta države BiH, čineći je trajno metom teritorijalnih i hegemonističkih pretenzija susjednih nacionalnih država.
I na kraju, jedino je tačno da narod u političko-pravnoj interpretaciji ima pravo na samoodređenje u sklopu današnje Evrope – u skupu kulturno-identitetnih pitanja (jezik, povijest, književnost, običaji, vjerovanja, ličnosti, događaji…) i ništa izvan toga.
Obnova građanskog društva kao temelja demokratske države i obrnuto, daleko su od vizija koje nudi institucija predsjednika VSTV-a i čini razlog više našeg reagovanja.
Glas srpske:
Агресивна псеудограђанизација негира грађанска права
Милан Тегелтија12.10.2019 12:44
Како је у задње вријеме у БиХ реактуелизована прича о тзв. “грађанској држави” и њој супротстављених “етницитета”, који (по тим концептима) негирају грађански карактер државе, налазим потребним да укажем на псеудокарактер такве врсте расправа и суштинску негацију грађанских права који из такве псеудограђанизације произилазе.
Наиме, на самом почетку овог текста желим да нагласим да се ради о потпуно бесмисленој расправи са аспекта истинске борбе за грађанска права, јер појам етноса ни на који начин није супротстављен појму грађанства. Поједностављено говорећи, сви припадници етничких група у БиХ – народа (како конститутивних тако и осталих) истовремено су и грађани БиХ (под условом да имају држављанство БиХ). Сходно томе, теза да конститутивност народа у БиХ негира грађанство у БиХ или грађанска права, нема никаквог логичког, а ни правног упоришта.
Прије уласка у саму суштину расправе треба потцртати да је БиХ етнички и структурно сложена држава састављена од два ентитета (структурна сложеност) и три конститутивна народа и осталих (етничка сложеност).
Сва три конститутивна народа и остали су грађани БиХ. Према томе, појам грађанина има широки обухват у који улазе и конститутивни народи и остали. Према томе, не ради се о појмовима који су супротстављени један другом него инкорпорираним и комплементарним појмовима и категоријама. Агресивни заговорници тзв. “грађанске БиХ” због тога у ствари не промовишу грађанску државу, јер она и оваква каква је тренутно јесте грађанска, него под тим декларативним циљем промовишу у ствари делегитимирање конститутивности народа препознатих актуелним Уставом БиХ и формирање једне нације у БиХ која би у себи сублимирала све држављане БиХ и која би се вјероватно називала босанском (тренутно Уставом БиХ нигдје није препозната, те се сходно актуелном Уставу БиХ може уврстити под категорију осталих за оне који имају такав национални осјећај).
Суштински се под том идејом “псеудограђанизације” ради о оспоравању БиХ као етнички сложене државе и њеног свођења на једноставну и монолитну националну државу Босанаца и Херцеговаца.
Због тога је потребно прије свега разобличити квазиправни конфликт између грађанског и етничког, јер се на том квазиправном конфликту гради оваква теза. Разобличавање овог квазиправног конфликта између грађанског и етничког важно је како се он не би могао користити као аргумент и маска за посве другачије циљеве од оних који се декларативно промовишу као борба за грађанска права.
У правном смислу грађанин је генерички појам заснован на држављанству.
Дакле, грађанин БиХ је сваки човјек који има држављанство БиХ.
Исти је случај са појмом грађанин у ентитетима, грађанин сваког од ентитета је човјек који поред држављанства БиХ има држављанство тог ентитета.
Међутим, тај појам грађанин ни на који начин није супротстављен етносу, односно етничком опредјељењу грађанина. Можда би боље било рећи појам грађанин је комплементаран правима грађана која произилазе из припадности етничким колективитетима у етнички сложеним државама као што је БиХ.
У етнички сложеним државама углавном постоји Уставом загарантован опус индивидуалних права грађана заснованих на припадности етничком колективитету. Најчешће се ради о праву гарантованог представљања у свим гранама власти и процесу доношења одлука. Такав је случај и у БиХ.
Ако неко пак сумња у ову моју тезу, нека прегледа бројне уставе демократских земаља, које на бази такве припадности етничком колективитету дају право загарантованог представљања чак и националним мањинама у парламентима, владама итд.
Значи, индивидуална права заснована на припадности етничком колективитету нису нешто јединствено и нешто што постоји само у БиХ, него су таква права у ствари демократски стандард.
Поставља се онда логично питање, ако националне мањине на бази етничког колективитета (у једноставним националним државама) имају право гарантованог представљања, која је логика да такво право немају конститутивни народи у етнички и структурно сложеним државама каква је БиХ , у којој су конститутивни народи њено уставно градивно ткиво.
Дакле, у опусу индивидуалних права грађана у етнички сложеним државама, а БиХ је сасвим сигурно таква, је и право на припадност етничкој групи – народу и изведеним уставним правима (првенствено праву гарантованог представљања) која из те етничке припадности грађана произилазе.
Једини проблем који се може оправдано поставити је право грађанина на једнак приступ свим јавним функцијама.
Једина институција у БиХ у којој постоји тај проблем је Предсједништво БиХ и ту дефинитивно одговор даје пресуда Европског суда за људска права у случају “Сејдић и Финци”. Према томе, немогућност приступа свих грађана функцији члана Предсједништва БиХ представља аномалију, и ту аномалију се може релативно једноставно и лако ријешити амандманском интервенцијом на Устав БиХ. Међутим, та једна отклоњива аномалија ни на који начин није аргумент којим се може оправдати теза о супротстављености појма грађанства са појмом етничког и правима која из припадности етничком колективитету произилазе.
Напротив, таква агресивна псеудограђанизација и позив на деетнизацију и делегитимизацију права заснованих на етничком колективитету суштински представља негацију грађанских права, не само негирање основног права на осјећај националне припадности и права конститутивног националног колективитета, него и нарушавање оних индивидуалних грађанских права која произилазе из права на припадност етничком колективитету у етничко и структурно сложеној држави каква је БиХ, а која грађанима сходно Уставу БиХ припадају.
Зато бих закључио констатацијом да оваква агресивна псеудограђанизација, у ствари представља маскиран, али директан позив на одузимање читавог опуса грађанских права грађана, која су као таква препозната актуелним Уставом БиХ.
Милан Тегелтија, предсједник Високог
судског и тужилачког савјета БиХ
(Napomena: boldiranje u tekstu M.T. je naše)
Vidjeti i: https://radovanovicborislav.blogspot.com/2019/10/kolumna-tegeltijino-pseudoznanje-negira.html?spref=fb&fbclid=IwAR3o_LWiFfk2ze0d4wEEAo3sAwGcDKLY_okAKIi0OoicsCP8mIlvaPpP6-U
