Napustila nas je najoštrija srpska istoričarka. Na našu sreću, pre toga je napisala i izgovorila sve što treba reći o pokušaju revizije istorije na Balkanu.

Društvena patologija dostiže vrhunac. Šta sve nismo čuli poslednjih dana o fašizmu i antifašizmu. Kakve sve gluposti, bedastoće i sumanutosti nisu izrečene na srpskim televizijama od raznih političkih i istoričarskih „autoriteta“. Kako da nas još iznenađuje konfuzija u javnosti kada smo svakodnevno svedoci konfuzija u glavama onih koji pretenduju da nešto znaju. Sve je zaleglo da nam objasni da fašizam nije ono što se nama čini, antifašizam još manje, Nedić, Cvetković, Mihailović i partizani, najmanje.

Što više nemuštog govora, to više sramnog izvrtanja činjenica: „Dragiša Cvetković nije potpisao pristupanje Trojnom paktu nego protokol o pristupanju“ (ili kako zavarati prostotu); „Drugi svetski rat nije počeo napadom Nemačke na Poljsku nego napadom Sovjetskog Saveza i Nemačke na Poljsku“ (dr Predrag Marković bi za ovo genijalno „istorijsko otkriće“ trebalo da dobije Nobelovu nagradu, kada bi takva postojala, samo prethodno da objasni jednu sitnicu, zašto su bezobrazne Velika Britanija i Francuska 3. septembra objavile rat samo Nemačkoj, a ne i Sovjetskom Savezu); „između Ljotića i Nedića je ogrooooomna razlika“ (u čemu?); partizani su bili kolaboracionisti kao i četnici (kako smo samo ovo dobro smislili!)… I desetine i desetine sličnih bedastoća.

Sudovi pišu novu istoriju, bivši ministri prepričavaju priče svojih tetaka, nedoučeni istoričari besramno izmišljaju „činjenice“ za novu istoriju Drugog svetskog rata i prave kafanske „procene“ žrtava „komunističkog terora“ koje se kreću u dopuštenom rasponu od par hiljada do par stotina hiljada, dnevne novine odbijaju da objavljuju demantije, gradske vlasti pristaju na dogovor („baci kosku“) da su ih oslobodili Rusi, ali ne i domaći partizani, političari-aforističari javno, pred kamerama, lažu javnost, ili bar ako ne lažu svesno, onda još gore, svoje ogromno, neverovatno neznanje prikazuju kao činjenicu koja treba da poništi na istorijskim izvorima zasnovanu „komunističku istoriografiju“. Utisak koji su u praznim glavama stvorile slavske porodične priče uz prasetinu postao je „istorija“, ujnine skaske su postale relevantni „istorijski izvori“, ideološka zaslepljenost je postala jedini „naučni metod“. Istorija nije više naučna disciplina već babina priča koju će političke pozicije, ideološki okružni sudovi i pristup medijima proglasiti istinom.

Kako će posle svega udžbenici istorije prikazati Drugi svetski rat?

Počinjaće otprilike onako kako su ga prikazivali i kolaboracionisti 1941: „Gospodin Adolf Hitler je organizovao Trojni pakt za borbu protiv zločinačkog komunizma. Onda je gospodin Dragiša Cvetković da bi spasao srpski narod (koji Jugosloveni?) vodio politiku približavanja gospodinu Hitleru pa ga je ovaj 1940. odlikovao visokim nacističkim ordenom što je on primio nevoljno. Gospodin Cvetković je zatim nevoljno potpisao neke antisemitske uredbe ali i to je uradio da bi spasao narod. Onda je nevoljno potpisao i protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu što nije isto što i pristupanje, već malo drugačije, ali i to je uradio da bi spasao narod, a i gospodin Hitler, čije je držanje date reči bilo na daleko poznato, obećao mu je neke lepe stvari u izgled.

Onda je gospodin Nedić da bi spasao srpski narod nevoljno sarađivao sa nacistima ali to nije isto što i kolaboracija, a gospodin Ljotić koji je bio dobar hrišćanin je, iako nevoljno, malo naginjao fašizmu ali ni to nije bilo isto što i fašizam. Sve je to deco jako komplikovano.

Onda su došli Rusi i (ne)voljno (posle 20. oktobra ćemo znati da li je bilo voljno ili nevoljno) oslobodili Beograd. Ali tada su na scenu stupili komunistički okupatori koji su tvrdili da su pobedili četničke domaćine, ali ni ti četnici nisu bili isto što i Jugoslovenska vojska u otadžbini koja bi voljno pobedila u ratu samo da je dao Čerčil, ali nije dao, pa se naljutila i na njega. I to je deco jako komplikovano. Onda je počeo voljni komunistički teror koji je u totalitarnom društvu trajao šezdeset godina i ako saberemo sve njegove procenjene žrtve u čitavoj zemlji možemo zaključiti da je komunistička škola sigurno lagala samo još nismo sigurni koja je laž prava: ili je lagala da je uopšte bilo žrtava fašizma, sve su to bile žrtve komunističkog terora, ili je lagala da Jugoslavija nije imala bar trideset miliona stanovnika, jer bi samo u tu brojku mogle da se uguraju sve procenjene žrtve. To je deco jako prosta računica. Onda je 5. oktobra 2000. sinulo sunce slobode i demokratije, nastavilo se tamo gde su stali heroji Cvetković, Nedić i Mihailović, ispravljene su sve zablude i nepravde zločinačke komunističke ideologije, heroji su dobili svoje ulice, zločinci su izgubili svoje. I svi su živeli srećno i veselo u nacionalnom pomirenju.“

Na sreću, sve ovo što se danas događa u Srbiji za istoriju (onu prošlu) nema apsolutno nikakvog značaja. Sudije i poslanici u Skupštini neće pisati istoriju. Oni doduše svojim odlukama „pišu“ istoriju, ali sopstvenu, ostavljajući budućim istoričarima napismeno dokaze o svom radu, svojoj ideologiji i svom intelektualnom i profesionalnom poštenju.

Gotovo da treba zavideti istoričarima koji će 2059. na primer, imati prilike ne samo da čitaju već i da gledaju na snimljenim materijalima kako 2009. ideologija pokušava da smrvi nauku, kako se po hiljaditi put, bez znanja i bez ikakve svesti o sopstvenom mestu u vremenu i prostoru, ponavljači trude da pokažu da istorija počinje od njih i završava sa njima. Ne, niti počinje niti završava. Oni samo pričaju o sebi, svom vremenu i gubitničkoj ideologiji koju papagajski ponavljaju. Ali i taj besprizorni napor će jednog dana ući u neke druge udžbenike kao primer patologije jednog vremena koje je volelo da se zove „demokratskim“, koje je relativizovalo sve, pa i sam fašizam, koje je bilo spremno na svaku nepodopštinu samo da se dnevno okoristi, koje se udvaralo najnižim instinktima, koje je primalo laž za istinu, koje je pretilo sudom antifašistima za „ratne zločine“ („jer zločin nikada ne zastareva“, osim ako je kolaboracionistički), koje je blatilo antifašizam u ime odbrane kvislinštva.

A oni sami će ostati ono što su i danas, branioci kolaboracije sa fašizmom, kao što će i svi Cvetkovići, Mihailovići i Nedići (sa „suštinskom“ razlikom od Ljotića) ostati uvek tamo gde su bili i 1945. Od ove patologije koristi će tog dalekog dana 2059. na primer, opet imati samo partizani čija će borba protiv fašizma, posle svih iskušenja kroz koja će dotle proći Evropa zbog sličnih, široko rasprostranjenih ponavljačkih „umova“, silom prilika izgledati mnogo lepše nego što su i sami ikada pokušavali da je predstave.

Peščanik.net, 04.10.2009.

Knjige Olivere Milosavljević, Helsinški odbor…