Grujica Spasović, riječ na prvoj promociji knjige Radivoja Cvetičanina “KONSTATINOVIĆ. HRONIKA” u Sarajevu, 9. septembra 2017. godine, Mikser house

Izdavači Dan Graf – Beograd, Danas, Fondacija Stanislav Vinaver – Šabac, Biblioteka EPOHA, str. 817, 2017.godina

RADOMIR KONSTANTINOVIĆ

Tekst o Radomiru Konstantinoviću, koji sam objavio pre 14 godina u Danasu, počinje ovako:

“Bio je 2. maj 1992. Celo Sarajevo gori. Gori i pošta, ali telefoni još nisu bili mrtvi. Sadudinu Musabegoviću, poznatom bosanskom intelektualcu i nekadašnjem uredniku kulturnog časopisa Odjek, u paničnom stresu prostrujalo je kroz glavu da treba, dok još ima vremena, obavestiti što više ljudi o zlu koje je napalo grad. Ali, koga? Ko još ima – zapisao je kasnije – da bi mogao shvatiti šta se ovde događa. I ko uopšte da povjeruje u sve ovo kad ni sam nisam još dugo mogao da pojmim kako se mogla tolika količina užasa odjednom sručiti na jedan grad. Ipak, znao sam, postojao je još neko ko se o tome mora obavijestiti i ko treba da zna šta se ovdje događa, osim naravno Boga, koga i ne treba obavještavati, budući da on sve vidi i sve zna. To je Radomir Konstantinović. Okrenuo sam telefon i na ne malo iznenađenje, s obzirom na bizarnu i, u najblažu ruku, dramatičnu situaciju, vezu sam dobio odmah.

– Rade – skoro sam kriknuo – znate li šta se ovdje događa. Već dosad smo stigli sto godina unazad.

– Znam, sve znam. To je strašno!

– Možete li nešto učiniti da se ovaj užas zaustavi – obratio sam mu se kao misliocu koji je pronikao u svaku poru agresivno nacističkog, palanačkog duha.

– Nažalost – rekao je – mogućnosti su veoma male. Druge reči osim razularenog , ali i ‘uhorenog’ nacionalističkog urlika se više ovde skoro i ne izgovaraju, niti čuju. Mi ćemo već sutra izdati saopštenje, ali sumnjam da će se njegove reči od ratno-huškačke buke uopšte i moći čuti.

Kasnije , puno kasnije, Musabegović je saznao da se saopštenje pojavilo sutradan i da je imalo upravo onakav odjek kakav je pisac i slutio. No, zaključuje on, za mene je ovaj podatak imao i svoj dodatni smisao: Radomir Konstantinović je lično, još jednom, sam stao na mjesto svoje riječi.”

Ovaj citat bio mi je potreban za zaključak da ništa nije prirodnije i očekivanije nego da se prva promocija ove kapitalne knjige Radivoja Cvetićanina održi baš ovde, u Sarajevu. Konstantinović se osećao građaninom Sarajeva, uporno i glasnije od svih drugih budio ljude iz ravnodušnosti, triput posetio Sarajevo nakon rata, postao inostrani član Akademije nauka i umjetnosti BiH, samo Sarajevu dozvolio da preštampa “Filozofiju palanke”, govorio je da – citiram -“ako u Sarajevu nema kuće za mene, onda je nema ni u Beogradu, nema je ni u Zagrebu. Beograd može da bude Beograd, i Zagreb može da bude Zagreb, samo ako se Sarajevo zaista vrati Sarajevu, ako ponovo bude ono što je bilo pre fašističkog ludila: veliki grad svih. Ovde se rešava sudbina svih nas.” (kraj citata). Izgleda da u Zagrebu nema više te kuće. U Beogradu je spor još u toku. Jer, kako je s pravom primetila Latinka Perović, a siguran sam da se i Cvetićanin slaže, da Konstantinović nije u Srbiji bio, kako su mnogi kritičari tvrdili, neshvaćen, već neprihvaćen. I znatno veće kulture i nacije imale su ozbiljne nevolje sa istaknutim intelektualcima koji nisu pevali u horu. Mala, neprosvećena, patrijahalna Srbija jednostavno nije mogla da svari takvu gromadu.

Sredinom 2003. godine odlučili smo da na kraju godine objavimo, po našem izboru, listu najznačajnijih savremenika, koji su svojim radom i dostignućima ostavili važne tragove u nauci, kulturi, umetnosti,politici, biznisu, sportu u ovom ne baš srećnom vremenu. Da napravimo, kako kaže Cvetićanin, “neku vrstu savremenog srpskog Panteona”. Podsetiću, ta godina je bila po mnogo čemu presudna za Srbiju: ubijen je premijer Zoran Đinđić, a na Fruškoj Gori pronađeno je telo nekadašnjeg predsednika Srbije Ivana Stambolića, ubijenog tri godine ranije.

Hteli smo da predstavimo ljude o kojima se dosta znalo, ali i one koji su bili nepoznati široj javnosti, pa i one koji su odlučili da zaćute jer je govor izgubio svaki smisao. Jedan nam je rekao: “Vašim pitanjima doveli ste me do ivice samoubistva”, drugi je pripretio: “Staviću vas na listu mojih neprijatelja”. Nismo odustajali. U traganju  za odgovorom na ovo pitanje, stigli smo do trocifrenog broja. Na kraju smo, strogom selekcijom došli do 20 imena. To su bili slikar Vladimir Veličković, fizičar Veljko Veljković, šahista Svetozar Gligorić,  akademik Aleksandar Despić, nekadašnji košarkaš Vlade Divac, biznismen Zoran Drakulić, akademik Nikola Hajdin, pisac i filozof Radomir Konstatinović,   akademik Zvonko Marić, režiser Dušan Makavejev, molekularni biolog  Radmila Mileusnić, kardiolog akademik Miodrag Ostojić, pesnik i akademik Miodrag Pavlović, patrijarh Pavle, biznismen Milan Panić, pesnik akademik Ljubomir Simović, glumci Mira Stupica i Ljuba Tadić, operska pevačica Biserka Cvejić i nekadašnji fudbaler Dragan Đajić.

Prihvatio sam da ja napravim priču, uz intervju, sa Radomirom Konstantinovićem. Znali smo se još od osnivanja  Beogradskog kruga, asocijacije nezavisnih intelektualaca koji su se suprotstavljali ratu. Kasnije, od 2.000 godine gotovo svakodnevno smo se sastajali na sednicama Odbora za slobodu Ivana Stambolića. Te 2003. godine, od septembra do sredine decembra, našli smo se sedam pita : šest puta u restoranu “Lovac”, koji se nalazi u istoj zgradi u kojoj je i redakcija Danasa -gde su nam se ponekad priključivali i Špira Galović i Radivoj Cvetićanin – a jednom su mene i suprugu Radomir i njegova Milica pozvali na večeru u njihov vračarski stan. Znao sam da je on znatno ranije čvrsto odlučio da više ne daje intervjue, ali verovao sam da će, ipak, promeniti odluku. Nijednog trenutka nije me odbio, ali nije ni pristajao. Te višečasovne sedeljke nikako nisu donosile razrešenje. Nisam odustajao.

Kad je, negde 26-27. decembra, postalo jasno da neću uspeti, seo sam i napisao tekst o njemu. Neposredno pred odlazak u štampu, kurir mi je doneo njegovo pisamce. Bio je to zapravo delić naših dugih razgovora, pa i odgovor na neka naša razmimoilaženja. Jer, dugo smo razgovarali o egzilu kao ceni koju je platio opirući se “duhu palanke”, o delovima iz “Filozofije palanke” koji izgledaju – kako je pisao Stevan Tontić – kao “epifanije proročkog govora, kao anticipacije i upozorenja vidioca”, o Drugoj Srbiji koja je za njega “ona Srbija koja se ne miri sa zločinima”, o njegovom angažovanju u Beogradskom krugu i Odboru za slobodu Ivana Stambolića.  Na samom početku, napisao je da ga plaše neke moje reči koje sam izgovorio. Najpre, reč prorok. “Možda znam – nastavio je dalje – šta si hteo da kažeš. Ali ta reč izaziva u meni pomisao na bezizgledan svet, na apokaliptičan svet, jer zaista možeš da budeš prorok samo u bezizglednom svetu. Samo u svetu u kome nema nade ni za najmanju promenu. A to je onaj svet o kome sanja, kome teži duh palanke, utoliko više što taj svet očitije ne postoji. To je svet kolektiviteta koji ne trpi nikakvo, pa ni najmanje odstupanje od njega. Svet za koji je greh svaka demonstracija individualiteta, a samim tim i svaki pokušaj kritičkog mišljenja koga nema bez individualiteta… I dalje: “Egzil” o kome govoriš, zato je u prvom redu izgonstvo iz govora, kao izgonstvo iz egzistencije koja je bezuslovno jezička. Izvan jezika nas nema. “Prećutkivati” nekoga, ili nešto (da upotrebim taj uobičajeni izraz), znači ubijati ga: izgoniti ga iz jezika kao iz same egzistencije. Bez krvi. Čak i mrtvog.” Obrušio se dalje na čudovište “demokratskog nacionaliste” kao na promašeni hibrid individualizma i kolektivizma, a na kraju je zaključio: “Nacionalizam je preživeo Peti oktobar. Pod senkom Ivanovom rekao sam i da ‘nema izmirenja između nacionalizma i odgovornosti. Zato što za nacionalizam, kao za plemenski stav u neplemenskom svetu, ne postoji pojedinac, nego samo pleme’.

I rekao sam još ‘da je zato za nacionalističku svest suđenje bilo kom pojedincu suđenje celoj naciji.”

Kad sam dobio pismo, u prvom trenutku nisam znao šta ono znači. Da li je to završnica naših kafanskih razgovora, lično upućeno meni, ili može da se objavi? Znao sam da je Konstantinović u tim stvarima veoma strog. Nisam smeo da mu se javim da se slučajno ne predomisli. Pustio sam tekst u novine, pa šta bude. Setio sam se i da je on, uprkos oporuci svog oca, velikog pravnika Mihaila, objavio njegove dnevničke beleške  u knjizi “Politika sporazuma”, smatrajući, s pravom,  da je od neprocenjivog značaja za javnost. Kad smo se prvi put sreli nakon nove godine, ni reč nismo o tome progovorili. Čini mi se da je – kako je Latinka Perović napisala nekim drugim povodom – on odlučio da to prećuti sa gospodskim odobravanjem.

Poslednjih pet godina Konstantinovićevog života nisam bio u Beogradu, već u Sarajevu. Kad je stigla vest o njegovom odlasku, pomislio sam – mada nisam bio sasvim siguran – da je ovo pismo poslednji tekst koji je napisao i koji je objavljen za života. Ovom knjigom Radivoj Cvetićanin je otklonio sve sumnje i time dao poseban značaj  svemu što je napisano u ovih 35 rečenica.

 

Grujica Spasović je ex-ambasador Srbije u BiH, osnivač nezavisnog dnevnog lista Danas, Beograd

Adil Kulenović